Verujem da mogu …

Pozdrav dragi moji sanovnici. Nadam se da radite na svojim ciljevima, nadam se da maštate, da kreirate svoj uspešan dan, da radite na svojim emocijama.

Kakvi kod da su oni su NAŠI roditelji

Razmišljao sam ,, ako sad ostvarim svoj najveći san čemu ću se kasnije radovati”. A onda sam shvatio da ću i kasnije nastojati da ostvarim sve što želim. Možda nisam imao detinjstvo kakvo sam želeo. Ne krivim svoje roditelje što nisu imali mogućnost da idemo u parkiće i da se vozimo ringišpilom. Ne krivim svoje roditelje što nisam imao uvek imao džeparac za školu. Ne krivim ih što nismo mogli da idemo na odmor. Što nismo mogli da zajedno odemo na letovanje, zimovanje.

NISU ONI KRIVI što nisu znali da kreiraju svoj dan, što nisu znali za zakon privlačenja, što nsu znali da rade na kompjuteru. Ja sam sada tu da svedoče mojim manifestacijama i mom uspehu, da ono što oni nisu mogli da meni i sestri pruže ja ću nastojati svom svojom snagom da ostvarim i njihove snove. Možda izgleda da nije moguće, ali ja znam da jeste.

Auto škola

Nekada mi kroz misao prodje najdirljiviji trenutak u mom životu. Kada sam se upisao u auto školu, roditelji nisu imali uslov da me dovoze često jer mi se te godine otac zaposlio. Umesto da me vozi autom ja sam mu rekao ,,voziću se autobusom, a kasnije ću ja tebe voziti”. Svako jutro sam ustajao u 5 da bi u pola 6 krenuo do mesta gde sam išao. Do auto škole trebalo mi je 45 minuta, ali autobus ne ide na svaki sat. Termin vožnje zbog vraćanja kući uvek je bio 8 sati. Umesto da odem nekud da sedim ja sam sedeo u parku sat vremena, nisam imao nikog ko će da mi pravi društvo, da mi bude oslonac dok svakog dana čekam.

Ali nisam rekao dosta je, nisam rekao ne mogu, nisam rekao ne želim, nisam rekao odustajem. Izdržao sam, verovao sam, gledaj me sad ja vozim njega. Jeste da sam se smrzavao, ali znao sam da nemam kud i da moram da budem strpljiv ako želim da uspem.

Znam da bi me vozili da su imali, znao sam da bi mi dali novac da su imali… Ali ja im nisam tražio jer sam duboko u sebi znao da bi mi oni dali ako imaju. Da sam im tražio ne bi me odbili, ali možda im je trebalo za nešto drugo.

Gde se nalazimo sada

Sada živimo svoju priču, sada radimo i podržavamo se u svemu. To je pravo obilje, to je ono što sam želeo da imam srećnu porodicu da izmamim njihove osmehe na lice. Sada ostaje samo još da ja ostvarim svoj SAN, a njih oslobodim plaćanja već da počnu da žive svoj san.

Poznajem sve Vas

Znam da među Vama postoje osobe koje imaju istu ili sličnu situaciji. Ne osuđujte svoje roditelje, verujte im, oni bi Vam pružili brdo ostvarenih želja da mogu. Priuštili bi Vam dvorac, brdo para, ali nisu sada u situaciji, ali ne znači da neće nikad doći trenutak kada ćete živeti najlepši san.

MI SMO NA ROĐENJU BIRALI SVOJE RODITELJE VERUJTE SVOJIM INSTIKTIMA VERUJTE DA ĆETE OSTVARITI SVOJ NAJVEĆI SAN



Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *